Besplatno je najskuplje: Ličnim podacima internet korisnici plaćaju informacije sa interneta

Tekstovi o zaštiti, 26.05.2011, 04:20 AM

Ako je krađa identiteta nešto što vas uopšte ne brine, razmislite još jednom - takozvana reidentifikacija, odnosno identifikacija stvarnih ljudi pomoću anonimnih podataka je jedan od najvećih problema u savremenom digitalnom svetu.

Pol Om, vanredni profesor pravnog fakultet univerziteta u Koloradu kaže da brisanje ličnih podataka iz velikih baza podataka ne štiti našu privatnost onako kako smo ranije verovali.

Od ranije je poznato da je teoretski moguće povezati podatke koji se čine anonimnim sa informacijama koji prate te anonimne podatke. Količina podataka o sebi koje ostavljamo na internetu porasla je proporcionalno razvoju interneta i trendu društvenog umrežavanja, tako da korisnici na internetu ostavljaju sve više personalnih informacija. Imajući to u vidu, reidentifikacija nikada nije bila lakša, brža i jeftinija nego što je to danas slučaj.

Ipak, reidentifikacija zahteva motiv, ulaganje napora i vreme. I to je ono što prosečan internet korisnik ne razume pitajući se zašto bi iko imao bilo kakav motiv za reidentifikacijom njegovog identiteta.

Krenimo redom. Iluzorno je verovati da su informacije i servisi na internetu besplatni. Zapravo je reč o razmeni dobara.

Kako biste dobili pristup navodno besplatnim informacijama i servisima, morate da pristanete na uslov da svaki sajt koji posetite ima pravo da vas špijunira, i konstruiše sliku o vama na osnovu onoga što pregleđujete na sajtovima, uključujući tu i vrste sajtova koje posećujete, vreme koje provedete na određenim sajtovima, vaše potrošačke navike, političke stavove, bračni status i drugo.

Na osnovu prikupljenih podataka koji se pažljivo analiziraju, biće vam ponuđeni ciljani oglasi i reklame, zavisno od vašeg trenutnog ali i prethodnog ponašanja na internetu.

Ali prikupljanje podataka korisnika u ovu svrhu je samo kratkoročni cilj. Dugoročno gledano, informacije o vama, vaši lični podaci koje ste ostavili na internetu jer vam je sugerisano da će biti anonimni i zaštićeni, biće predmet trgovine, a krajnji cilj toga je naravno profit.

A i to je samo jedna strana priče. Druga, mračnija strana je zloupotreba podataka. Kompanije koje brane ovakav upad u privatni život korisnika koriste termine kao što su prediktivna analitika, profilisanje korisnika, segmentacija korisnika i druge koji ustvari znače jedno isto - špijuniranje korisnika i korišćenje njihovih ličnih podataka na način koji je sa stanovišta etike veoma sporan.

Kako to funkcioniše najbolje ilustruje primer koji je naveo Džoel Stejn, autor članka “Kako kompanije znaju sve o vama”:

“Neposredno po slanju email-a prijatelju u Teksasu da ću možda doći u grad, pojavio se tekstualni oglas u mom Gmail poštanskom sandučetu sa predlogom za restoran u Hjustonu.”

Na kraju, ako je sve ovo poznato, postavlja se pitanje zbog čega zakonodavci pridaju tako malo značaja ovom problemu. Najpre, čak i kompjuterski eksperti koji mnogo znaju o podacima ne pridaju ovom problemu značaj koji on zaslužuje. Od zakonodavaca se može očekivati još manje. Oni nemaju ni tehnička znanja i resurse niti moralnu hrabrost da se suoče sa ovim problemom i donesu odgovarajuće zakone za zaštitu internet korisnika. U tom smislu, prognoze su vrlo sumorne, i u dogledno vreme ne treba očekivati da će ovi paraziti biti ograničeni zakonskim odredbama.